Subota je osvanula siva i hladna. Uskoro je zaplesala i kiša po krovovima. Virila sam ispod ćebeta i ubeđivala sebe da moram ustati. Čekao me ispit iz vožnje. Jedan, dva , tri - možeš ti to! Iskočila sam iz svog mekanog skrovišta u hladnu sobu i odjurila do šporeta. Dok se grejala voda za kafu zasmejavala sam sebe pokretima kojima sam pokušavala da se ugrejem. Kad će više to grejanje?

 
 

Subota je osvanula siva i hladna. Uskoro je zaplesala i kiša po krovovima. Virila sam ispod ćebeta i ubeđivala sebe da moram ustati. Čekao me ispit iz vožnje. Jedan, dva , tri - možeš ti to! Iskočila sam iz svog mekanog skrovišta u hladnu sobu i odjurila do šporeta. Dok se grejala voda za kafu zasmejavala sam sebe pokretima kojima sam pokušavala da se ugrejem. Kad će više to grejanje?
Sivilo se nije pomeralo sa mrtve tačke sve do kasnog poslepodneva. Sve obaveze bile su iza mene. Ni položen ispit nije rasterao oblake. Dok sam jurila kući maštajući o jutros napuštenom ćebetu, pozvao me Ivan.

 
 

„Šta radiš štakoru?“
„Jurim u krevet! Položila sam ono čudovište. Upada mi kiša u oči, ruka mi mrzne, pričaj brzo“.
„Aj sedi više u taj bus. I Jelena je kod mene. Čaj i kolači. Puuuno kolača i tri vrhunska filma. I naravno tvoje omiljeno ćebe.“
„Hmmmm...“
„Devojko, ČEKAMO TE!“
...tišina prekinute veze...

 
 

Dok sam otključavala stan u kom je jedva bilo toplije nego napolju nasmejala sam se svom navodnom plivanju u dilemi. O, draga skitnice, već zoveš autobusku da pitaš kada je sledeći autobus za Beograd.
Spakovala sam najtopliju pidžamu i već sam jurila ka autobuskoj. Ispred me dočekao vozač kombija za BG koji je bez kišobrana stajao iza žardinjere i mrmljao:
„Prevoz za Beograd, ajmooo Beograd.“
„Hoću ja!“

 
 

Nakon deset minuta bila sam smeštena na poslednjem improvizovanom sedištu. Skupljenih nogu naslonjena na prozor, uživala sam u igri kapljica po staklu.
Kod Ivana me dočekala topla kvarcna pec. Belo ćebe. Puuuno čokoladnih keksića i toplina prijateljstva.
Oko 21h smo već prejedeni palili drugi film kad mi se pogled susreo sa njegovim plavim očima i neobičnom toliko puta viđenom mimikom.
„A...da ostavimo Almodovara za sutra?“

 
 

Uputila sam mu grimasu rastopljenog lenjivca.
„Petar je na putu iz Zagreba. A Ana i Nina su jutros stigle iz Crne Gore.“
„Super! Ima mesta pod ćebetom za sve!“ cinično sam odgovorila.
„Misliš da su zbog toga prevalili toliki put, a sutra svi idu nazad?“
„Nego?“
„KC Grad, Eddy Ramich i Shaya Okino!“
„Mmmmmm....“
„Hahahhaha... imaš još vremena za ljubav sa ćebetom. Oko pola 12 krećemo.“

 
 

Sitna kiša je divljala u strastvenom plesu sa vetrom, a grad je prelepo sijao. U Savamali je bilo kao u mravinjaku. Koga je još briga za ružno vreme? Na vratima su nas dočekale prelepe devojke sa pićem dobrodošlice. Poljubila sam svog drugara da pukne: „Car si“.
Vukla sam na slamčicu svoj koktel i gledala kako pristiže nasmejana masa. Konačno su stigli i putnici namernici i iz zagrljaja smo prešli u lagano razgibavanje. Sve vreme sam gledala u crveno bele lustere koji neodoljivo podsećaju na stari dobri lilihip. Izvor radosti i slasti. Isti se bukvalno razlivao iz miksete na kojoj su se smenjivala dva virtuoza. Moć elektronske muzike prožete neverovatnom bojom crnačkog glasa nas je raspamećivala. Prelazi koji su izazivali ovacije tresli su podijum. Na momente bi svi samo stajali opčinjeni i slušali neverovatno dobro umiksane zvuke jazza i soulfulla. Nakon toga bi nas bacili u trans vrhunskim diskom i fankom od kojih smo se topili i plesali kao deca na priredbi. Neverovatna razmena energije između ova dva kralja i publike nas je činila zajednicom koja bi u tom trenutku srećom pobedila sve nedaće ovog sveta. Ma nek bude i rata…mi plešemo i volimo se!

 
 

Pet sati apsolutnog hedonizma. Pet sati spektakla.
Kada smo izašli, potkošulje su bile zalepljene za naša vrela tela. U ušima je odzvanjao moćni soul. Kiša je prestala.
Umorna i ispunjena blaženstvom sedela sam na zadnjem sedištu taksija naslonjena glavom na prozor i gledala svetla grada. Ma … i da bude rata… zagrli brata i …pleši.