„Sve prave ljubavi su tužne“... Stiskam zube da ne opsujem. Ne, nisam to čula u jeftinoj španskoj seriji već mi to reče komšinica dok sam podbula od suza kupovala cigarete. Bolje da sam ko sve normalne žene iz američkih sapunica kupila onu ogromnu kantu punu sladoleda koje kod nas bajdvej i nema da se kupi. Al’ neka, odoh da se dokrajčim Marlborom.

 
 

„Sve prave ljubavi su tužne“... Stiskam zube da ne opsujem. Ne, nisam to čula u jeftinoj španskoj seriji već mi to reče komšinica dok sam podbula od suza kupovala cigarete. Bolje da sam ko sve normalne žene iz američkih sapunica kupila onu ogromnu kantu punu sladoleda koje kod nas bajdvej i nema da se kupi. Al’ neka, odoh da se dokrajčim Marlborom.
Ne, nisu sve prave ljubavi tužne. Tužna sam ja što nisam poslušala babu Maru kad mi je iskusno rekla da se ni 'aljina ne krpi, a kamo li ljubav. Al’ mislim se ja, šta zna baba kad imam dve sasvim lepe i zakrpljene haljine.

 
 

Neću da filozofiram o ljubavi. Nisam kompetentna. Moj aparat za racionalizovanje muško-ženskih filmskih odnosa isključen je odavno. Ponizno priznajem da po četvrti put izađoh iz iste priče potpuno smlaćena, zbunjena i, o da, prilično ponižena. No, ovog puta samouvereno odlučih da zaobiđem dane u cviljenju, smaranju širokog auditorijuma svojom mukom i bedom i popuših kutiju cigareta gledajući u lep jesenji dan.
Čak sam uhvatila par krugova bajsom po komšiluku silujući svoj umorni mozak da se raduje šarenom lišću i umiranju prirode. Docekaću zimu sama. Pa šta? Imam psa. Smejala sam se kroz suze dok sam otključavala stan i pokušavala da se ne srušim od ludog izliva ljubavi tog istog psa.
Glasno izgovaram: „Ja sam dobro“. Tuš slane tekućine. Odlazim ispred ogledala i već autoritativno i krajnje pedagoški podbulom odrazu u ogledalu govorim: „Ti si dobro! Sram te bilo“.

 
 

Umiruća priroda je već oko 18h počela da šalje mrak. Naježila sam se! Šta ću sad? Opet se setih babe Mare: „Dušo, kad god ti je teško ti se doteraj i zapevaj, pa i na silu“ Ključna reč NA SILU.
I sve kad se sruši ples te nikad ne izda. Tako vam se ja na silu doterah kao da odlazim u berlinski klabing. Iz frižidera me pozdravi narandžasta Tiki flašica. Dok sam je dovršavala plivajući u strastima hedonizma zapitah se gde ću ja ovako nafrakana i sa kim uopšte. Znam samo da ću zaobići sva slomljena srca i u širokom luku izbeći bal ranjenih orlova. Mirjana! Srećno zaljubljena žena. Tako je. Nisu sve ljubavi tužne draga komšinice!

 
 

Posle par sati veštački razdragana s dva srećna ljubavna para švrljala sam gradom. Jedan klub, drugi ,treći... Baš se svemir urotio protiv male tužne klaberke? Polu prazno i monotono. Ništa da me razdrma. Verujte nije toliko bilo do mog stanja koliko je zaista bilo loše veče.
Al’ ovi zaljubljeni su bili zadovoljni i zagrejani. Oko keca im je vec bilo svejedno da li ce kući ili ćemo zaviriti još negde. Izašavši iz poslednjeg kluba u kom je DJ u zanosu puštao deep za dvadesetak ljudi već smo se pomirili da je to za večeras.

 
 

Ispred nas dočeka mali cigo urlajući iz sveg glasa: „ Mene boliiiii i srce i glaaavaa jer moj dragi s drugom razgovaraaaa“ udarajući bez reda po nekom čudnom žičanom instrumentu.
Pravo u patetiku! Bam! Dvoje od nas petoro ludi od života zaigraše na sred ulice. Mirjana se okrenu i reče: „Ja mislim da je ovo noć za kafanu i narodno veselje!“
„Nema šanse!“ izgovorih kategorično.
Nasta tajac. Jesam partibrejker? O da,osetih te osuđujuće poglede na sebi i predomislih se brže bolje. „Dobro,dobro... šta da se radi“

 
 

Ne pamtim kada sam zavirila u zadimljenu prostoriju sa kariranim stoljnjacima. Tamburaši su u transu svirali i pevali dok je cela kafana bila na nogama. Narodno veselje nas usisa u svoju dimenziju. Sve što volim i ne volim ostade napolju iza limenih komunističkih vrata, a ja digoh ruke u vazduh. Tako se to radi! Buteljke vina, čokanjčići, mokri stoljnjaci, izvrnute stolice. Ne preterujem, verujte. Katarza. Ono kad te stvarno boli uvo za sve! Bilo je i grljenja. O da. I pevalo se na sav glas. I na stolice se pelo. I pevalo se i pevalo. Nasmejani harmonikaš nije napravio pauzu tri sata. Sve vreme sam ga gledala i divila mu se dok mu je sevao zlatan zub, a glas tresao srećnu masu.

 
 

Kući smo se vraćali peške. Kišica je rominjala. Smejali smo se kao deca puštena pre školskog zvona. Bila sam umorna i blaženo opuštena. Potcenjena etno terapija je zaslužila da uđe u spisak mojih klabing avantura. Hvala, Cigani.
Otključah vrata stana sa raznesenom frizurom pevušeći bekrijski: „Na kraj sela čađava mehana iz nje viri kosa nečešljana...“. Joj, što nemam kapu da je nakrivim...